Divljina

Gde počinje divljina, a gde prestaje, koje su privilegije a koje odgovornosti koje nam ona donosi

Horseshoe band, Juta, SAD
Izvor: Lična arhiva

Tekst: Nevena Grubač

 

Boje su bile tople, gotovo da je svaka bila neka varijacija žute. Čak je i inače sivo kamenje grebena izdisalo nekakvu smeđu vrelinu. Sunce je pritiskalo, guralo ramena na dole, lomilo volju. Nisko je. Nemilosrdno. Zahvalni smo što idemo ka istoku i što nam bije u leđa. Osim nas, ništa se ne pokreće, a sve je ipak živo. Sve se sakrilo ispod kamena, zatrpalo zemljom, sklupčalo u nisko grmlje. Sve čeka sumrak, da izađe i lovi i diše. Samo mi hodamo.

Kada se iz pošumljenog dela izađe na greben, više nema visokog rastinja. Jedno usamljeno, nisko, nemoguće uporno drvo, i osim njega – ništa. Radujem se njegovoj hladovini, pocepanoj Suncem, iskrzanoj. Kontempliram neugodnost čitavog svog tela. Vrućinu. Sevanje u tetivama, napete kvadricepse. Nekoliko vrelih tačaka unutar gojzerica koje euforično najavljuju žuljeve. Tupi bol u ramenima. Ispucala usta. Sreću van granica poimanja. Uskliknem, kikoćem se. Planina odjekuje. Priča sa mnom mojim glasom. Smeje mi se nazad mojim smehom, odbijenim o kamen koji volim.

Damjan je, po običaju, odmakao; rve se sa svojim mislima i ne čuje. Džon mi je još uvek u vidokrugu, jedva nešto veći od treptaja. Ne okreće se. Spora sam, ali ne mogu brže. Uspon traje zauvek. Iza mene – niko. Samo bezbroj perspektiva, neizbrojivo mnogo horizonata, naslaganih jedan na drugi, nemih sinova milenijuma geoloških procesa koji nekad pozajme glasove planinara da bi se na nekoliko sekundi kikotali kamenom. I Sunce. Nije li nisko za rano popodne? Nije. Baš je tamo gde treba da bude poslednjeg dana leta, obojenog u septembar. Još jedan dan koji sam otela Beogradu i provela u divljini.

 

Gde počinje divljina? Ako upitate geografa, počinje tamo gde prestaje uticaj ljudi na okolni ekosistem; to je teritorija bez zgrada, puteva, veštačkih struktura, gde su naučnici u mogućnosti da izučavaju floru i faunu u njihovom autentičnom obliku, ali u kontrolisanim uslovima. Divljina je teritorijalna. Ako pitate filozofa, ona je istorijski netačna; definisanje prirodnih prostranstava Severne Amerike, ili čak Australije, kao divljine, negira dug i ekstenzivan uticaj koji su američki domorodački narodi i australijski Aboridžini imali na prostor na kom su živeli, i na neki način negira i – njihovo postojanje. Divljina je neetička. Ako pitate planinara, divljina počinje tamo gde počinje tišina, tamo gde su napušteni kolski putevi koji se naziru sa kakvog kamenog vrha jedina aluzija na civilizaciju. Divljina je ono čemu su došli.

Definicija divljine je oduvek odavala duh vremena: nekada tretirana kao opasna, divlja i nepredvidiva, najčešće od strane evropskih doseljenika na kontinente novog sveta, već krajem XIX veka biva romantizovana i doživljena kao nebo na zemlji. Danas, u dobu betona, logistike i smoga, divljina je poslednja oaza i ultimativni beg modernog čoveka, umornog od civilizacije.

Upravo zbog toga što je koncept divljine kulturološki fenomen, naučna definicija i dalje trpi neke transformacije, ali se oslanja na tri odrednice: prirodnost, izolovanost i veličinu. Teritorijalno, mora biti dovoljno velika kako bi na njoj dugoročno bili očuvani prirodni sistemi i biološki diverzitet, mora biti neuznemirena modernim, tehnološkim društvom, ali i dovoljno izolovana, makar svojim centralnim delom, od tačaka mehanizovanog pristupa.

Prva asocijacija na divljinu je priroda. Ali, iako je ljudskom intelektu teško da zamisli divljinu koju ne čini isključivo priroda, istovremeno, sva priroda nije divljina. Zaštićena područja svakako pretenduju da ponesu ovu odrednicu, međutim, u jednačini su i mnogi drugi elementi. Ukoliko tokom vikenda posetite nacionalni park neke od zapadnih zemalja sa bogatom outdoor kulturom, recimo – najzapadniju provinciju Kanade, Britansku Kolumbiju, sva je verovatnoća da na nekoj od popularnijih šumskih staza nećete ni jednog trenutka biti sami, da nećete moći da pronađete slobodno parking mesto na ulasku u park i da ćete imati nekoliko opcija za kupovanje hrane, bez obzira na činjenicu da se nalazite u najboljem slučaju na sat vremena vožnje od najbliže naseobine. Dakle, ako ste otišli u prirodu, i to onu čija se zaštita rigorozno primenjuje od strane lokalnih vlasti, da li ste automatski zakoračili u divljinu? Navedeni primer ne zvuči tako.

Granice divljine definišu se kompleksnim mehanizmom kombinacije zakonske regulative, trenutnih uslova, ali i individualnih poimanja okolnosti kao izuzetno značajnog faktora. Dovoljno je da se promeni samo jedan element, i definicija se urušava. Sunčani dan u parku prirode prepunom ljudi u Kanadi može postati borba za život, ukoliko samo jedna varijabla ne bude na vašoj strani – vremenski uslovi, manjak opreza, izgubljen telefonski signal. Suština shvatanja divljine je svest o tome da je ona uvek na korak od nas, i da upravo mi i naše odluke možemo biti faktor koji je redefiniše. Na istom tom mestu u našem raciju gde divljina počinje, ona i prestaje.

Dolomiti, Italijanski Alpi
Izvor: Lična arhiva

 

Potpuno fascinirana činjenicom da ruke mogu ovoliko da se tresu, a da i dalje ne puštaju plitke hvatove za koje se grčevito drže vrhovima prstiju odavno lišenih epidermisa, shvatam da sam bezizlazno zaglavljena u steni. Ni jedna noga nema dobar oslonac, već obe samouvereno klize, bez obzira i na trenje u koje sam se uzdala, i na moje nove penjačice.

Položaj u kom se nalazim je neverovatan. Stena je u ovom delu potpuno vertikalna, sa dva paralelna kamena zida – jedan iza mojih leđa, a drugi ispred mog lica. Razmak između njih je uži od pola metra, sa jedva dovoljno mesta za mene i moj ranac. Iznad mene bar još deset metara vertikale do sledećeg sidrišta. Ispod mene, deset puta više ničega. Klizim. Ako pustim ruku u pokušaju da zgrabim onaj naredni hvat, za koji intelektualno shvatam da je u svakom slučaju predaleko, previše ću opteretiti noge. Pašću. Pašću sigurno.

Procesorska snaga mog mozga me iznenađuje. U samo deliću sekunde, računam opcije, razmatram rute, merim razdaljinu do one pukotine koja bi mogla biti dobro gazište, poredim trenutni bol sa pređašnjim iskustvima, licitiram verovatnoću uspeha, osvešćujem glad i želju za Snikersom, prisećam se svih motivacionih postera sa “treba samo da želiš” porukom, prezrivo i ljubomorno im se smejem, padam.
Padam.

Prva stvar koje sam svesna je da nisam vrisnula. Izvitoperena verzija ponosa dolazi pre bilo koje druge obzervacije. Podsećam sebe da razmislim o prioritetima, kad se vratim kući. Ako. Druga stvar koje sam svesna je udobnost kojom me moj pojas uhvatio; raspored udarne sile je neverovatan, moraću da ostavim dobru preporuku na njihovom sajtu. Hej, prioriteti. Onda čujem Tomu, ne vidim ga, daleko je iznad mene, viče, pita da li sam dobro. Vičem: “Dobro!”. Ne znam da li sam. Za sada nije važno. Za sada sam tu.

Ljuljuškam se u pojasu; dinamičko uže o koje visim stenje, trpi i ne žali se. Gledam ka dole. Negde duboko, daleko ispod mene, verovatno negde oko Zemljinog jezgra ili niže, nazire se put koji vijuga kroz klisuru Vrace. Automobili su mravi, penjači u drečavim bojama, koji čekaju na ulaz u svoje smerove – čiode. Odatle smo krenuli. Tamo dole, od civilizacije. Geografski, i dalje smo u naselju. Ali, ovde gore, ovde smo sami. Mi i naše gvožđe, pobodeno, zaglavljeno u stenu, koje nas nosi ako zatreba. Kao sada.

Iako dole vidim ljude-čiode, ovde smo u divljini. Grabim stenu bolnim prstima i nastavljam.

 

Većina zemalja sveta će se složiti u tome da divljina predstavlja prirodno bogatstvo bitno neizmenjeno čovekovom aktivnošću, ali ne i u tome čime se ta aktivnost meri i kontroliše. Propisi i zakoni o zaštiti i očuvanju prirodne sredine izrazito varijaju, a ponekad su čak rigorozni. U zapadnim zemljama, često se dešava da oni koji žele da konzumiraju divljinu moraju mesecima unapred da apliciraju za različite dozvole, uplaćuju ekološke takse, poseduju specifičnu opremu i ponašaju se u skladu sa beskonačno dugačkom listom pravila, a sve u cilju poštovanja parole Ne ostavi trag. Čitav poduhvat je najčešće i izuzetno skup, jer je pribavljanje svega navedenog prava finansijska investicija. Kao rezultat, ovakve zemlje su očuvale svoju divljinu čistom i bitno neizmenjenom, ali društvene nus pojave postoje.

Apsurdna posledica pravnog regulisanja očuvanja prirode pojedinih zemalja je sve izvesnija nemogućnost čovekovog spontanog boravka u njoj. Ova pojava isto tretira i ljude spremne da se ponašaju odgovorno, kao i one druge. Ovo za sobom povlači nova filozofska pitanja: da li je moderno shvatanje divljine zapravo mizantropske prirode, i da li kao svoje jedino rešenje za održivi razvoj ima trajno uklanjanje čoveka sa svojih prostora? Čovek je, koliko god se trudio da dokaže suprotno, neraskidivi deo prirode; on ništa manje ne zaslužuje niti polaže prava na ekosistem nego što to čini Beloglavi sup ili Pančićeva omorika. Njegovo pravo je isto, ali su njegove odgovornosti nemerivo veće: čovek je taj koji treba da zaštiti prirodu od sebe, ali ne uklanjanjem svog prisustva, već pametnim i odgovornim prisustvom.

U Srbiji, institucija nadležna za ovakva pitanja je Zavod za zaštitu prirode Srbije, i ona se bavi pokretanjem procedura zaštite, istraživačkim i terenskim radom, kao i radom na očuvanju biodiverziteta i geodiverziteta naše divljine. Propisi, strategije, zakoni i publikacije koji instrumentalizuju odnos Srbije prema prirodi, izdati su od strane ovog Zavoda, i štite interese i budućnost naših 5 nacionalnih parkova, 17 parkova prirode, 16 predela izuzetnih odlika, 69 opštih i specijalnih rezervata prirode, 325 spomenika prirode i 3 zaštićena staništa. Bogatstvo. I bez obzira na to što se na zaštićenim područjima uspostavljaju režimi zaštite, čija je poslednja Uredba izdata od strane Zavoda 2012, situacija u praksi je, naravno, potpuno drugačija od prethodno navedenih primera.

Srbija je prebogato, impresivno igralište za svakoga ko je u potrazi za uživanjem u prirodi, bilo da se radi o skijanju, planinarenju, penjanju, planinskom biciklizmu, a od nedavno, i o sve popularnijim planinskim trkama. Ogromna prednost Srbije je u tome što je spontanost i dalje moguća, što se pomenuta područja mogu posetiti bez komplikovanih sistema rezervacije i praktično bez ikakvih procedura. Istovremeno, odsustvo regulativnih mehanizama koji nisu samo nominalni, već i primenjeni, za posledicu ima više lošeg nego dobrog – naše planinske reke su deponije smeća, naši nacionalni parkovi su poligoni za seču šuma a naša zaštićena staništa su lovišta. Mi našu divljinu pretvaramo u instrument kojim se oslobađamo neželjenih nus-proizvoda svakodnevnice; ali ne na način na koji to rade zemlje čistih reka, čiji se građani u prirodi oslobađaju mentalnih sprega, već najfizičkijih mogućih, onih koje želimo da zaboravimo, koje se pravimo da ne vidimo.

Havasupai vodopadi, Indijanski rezervat Supai, SAD
Izvor: Lična arhiva

 

Kao uvek kada se sedi oko vatre, samo polovini tela je bilo toplo – onoj okrenutoj plamenu. Planinska noć je grizla za leđa, ali nama nije smetalo. Avantura nikad nije bila poznata po tome što je imala toplu pozadinu.

Lica su nam bila narandžasta od odsjaja, oči su blještale nečim što ne postoji ni na jednom drugom mestu na planeti – udruženim sjajem vatre i zvezda i hladnoće i euforije od razređenog kiseonika i celodnevnog napora. Stomaci su nas boleli od smeha. Priče koje smo pričali su bile glupe, i verovatno da danas niko ne bi mogao da ih ponovi, ali u tom trenutku su zvonile planinom kao mantre za sreću.

Jeli smo tunjevinu, neko sendviče, neko koštunjavo voće. Pili smo vodu koju smo natočili iz kamena. Bili smo glasni, svesni da ćemo uznemiriti samo sitne životinje, a i njima smo se izvinili. Skotrljale su se i neke suze od smeha i čiste, sirove, manične sreće.

Posle smo otišli u šatore, uvili se u svoje vreće, umorni i prazni, stvoreni od nule, spremni da se sutra probudimo u divljini.

 

Najveći simboli prirodnih lepota planete odavno su prestali da budu divljina. Evropski Alpi su isprepletani sa bezbroj pešačkih staza kojima tumaraju turisti iz čitavog sveta. Planinarski domovi, rasuti svuda po Alpima, od Slovenije i Austrije na istoku, do Francuske na zapadu, čine mrežu podrške koja omogućava pešačenje bez nošenja kamp opreme i hrane, što automatski znači nošenje laganog ranca sa malo tereta. Ovo je veoma privlačan aranžman, koji svake godine znači sve veći broj turista-planinara. Svaki značajan vrh je sa dolinom povezan žičarom, koja zimi prevozi skijaše, a leti rekreativce, bicikliste, šetače i uživaoce prirode različitih profila. Planine su, u načelu, dostupnije nego ikad, ali sve ih je teže priuštiti. Planine postaju divlja igralište za bogate.

U vrhu penjačke sezone 2012, najvišu planinu sveta, Mont Everest, tokom jednog dana popelo je 234 penjača, rezultujući, po navodu samih učesnika, opasnim gužvama na popularnoj ruti i MekDonalds iskustvom, a ne iskustvom u divljini. Ekspedicija na Everest danas košta u proseku oko 45.000 američkih dolara, od čega 11.000 dolara odlazi nepalskoj vladi, 600 dolara Komitetu za kontrolu zagađenja, a ostalo, u zavisnosti od organizatora kog penjač odabere, na troškove smeštaja u baznim kampovima, tim podrške, postavljanje fiksnih užadi, helikoptersko osiguranje i bezbroj drugih troškova.

Zahvaljujući sve preciznijoj meteorološkoj tehnologiji, tokom popularne, prolećne sezone, čitava penjačka zajednica finalni uspon planira za istih nekoliko optimalnih, vedrih dana. Everest tako postaje tržni centar, sa gužvama i kolonama ljudi u kojima se po nekoliko sati čeka kako bi se stiglo do vrha. Kompanije koje se bave logistikom uspona omogućavaju svojim klijentima neograničene zalihe kiseonika, pa čak i individualne vodiče kojima je osnovno zaduženje da se postaraju da klijent stigne do vrha. Predlaže se postavljanje merdevina na najtežim deonicama, a najveći deo uspona se savladava uz pomoć fiksiranih užadi. Zbog svega ovoga, ukoliko imate dovoljno novca i strpljenja, velika je verovatnoća da danas možete popeti Everest, makar imali nula penjačkog iskustva. Tone otpada, ostavljenih za turistima-penjačima, ostaje da mrzne u ledu ovog prirodnog diva, kada se oni koji su ga tu doneli vrate svojim zemljama zapadnog sveta da prepričavaju svoje avanture iz divljine.

Od kad je 2012. ugledala svetlost dana, knjiga Wild, autorke Šeril Strejd, bacila je američku pešačku stazu, Pacific Crest Trail (PCT), u epicentar pažnje javnosti. Staza je 4.279 kilometara duga; vijuga blizinom pacifičke obale, počev od granice Meksika i Amerike na jugu, preko kalifornijske pustinje, zatim preko snežnih prevoja Sijera Nevade severne Kalifornije, kroz šumoviti Oregon, sve do granice Kanade i američke države Vašington na severu.

Iako je i ranije bila dom pešacima koji su je pohodili, ovaj roman je velikim delom zaslužan za nezapamćene gužve na stazi. Ljudi hrle na PCT, svako iz svojih poriva, svako sa svojim motivima, ali sa nekim zajedničkim stvarima: svakom je bila potrebna dozvola, za koju se aplicira mesecima pred polazak, svako je morao da svoj normalni život stavi na pauzu od oko 5 meseci, koliko je u proseku potrebno da se ona prepešači, svako je morao da obezbedi fondove da kupi opremu, često veoma skupu, koja će mu omogućiti život na stazi, i da se na njoj hrani, a da istovremeno bude bez prihoda. Svako je posvetio mesece brižljivog planiranja, logistike snabdevanja hranom, apliciranja za dozvole, organizovanje privatnog života, regulisanja zdravstvenih pitanja koja će se na stazi neminovno javiti, kako bi proveli pola godine u divljini.

I bez obzira na sve veći broj ljudi koji hrli planinama, bez obzira na zastoje u gužvama na usponu na Everest, na nezapamćenu popularnost PCT-ja, na elitizam odmora u Alpima, divljina, koja to ponekad više nije, ipak uzima živote. Ako se zanesemo, pa blizinu ljudi na planinskoj stazi zamenimo komfornom idejom o civilizaciji i bezbednosti, ubrzo ćemo biti podsećeni da, pored svih naših propisa i regulativa, mi nismo ti koji pišu pravila. Ona su napisana eonima ranije, negde u treptaju evolucije, a mi smo oni koji im se pokoravaju.

Tre Ćime di Lavaredo, Dolomiti, Italijanski Alpi
Izvor: Lična arhiva

 

Tekst je originalno objavljen u naučnopopularnom časopisu Centra za promociju nauke, Elementi.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *