Godina leda i vatre

Južna Amerika, Španija, Sibir… Letnji požari haraju planetom u, čini nam se, rekordnim razmerama. Međutim, prisetimo se da je godina počela u još ekstremnijem kontrastu klimatskih eskalacija. Klimatske promene kucaju na vrata i demonstriraju svoju nadmoć nad jednom nevažnom i sasvim moguće – prolaznom vrstom.

Piše: Nevena Grubač

za naučnopopularni časopis Odiseja

Na železničkoj raskrsnici nedaleko od centra grada, u samim šinama isprepletanim veštinom inžinjera-umetnika, besni vatra. Čelična konstrukcija nasumičnom oku deluje kao dečja škrabotina, kao kraljevstvo entropije: bezbrojne šine seku jedna drugu na način naizgled lišen ogranizacije i smisla, a koji ipak, nekakvim čudom projektantske dalekovidosti, omogućava vozovima da u skladu i gotovo elegantno prolaze ovom saobraćajnim čvorištem. I oni to i čine, vozeći kroz otvoren plamen gasnih grejača koji 24 sata dnevno gore ne bi li sprečili prugu da zaledi i zarobi već paralisani grad u grču hladnoće. U Čikagu je ovog januara bilo hladnije nego na Antarktiku.

Nekih 5 kilometara severno od zapaljene raskrsnice, u nadrealnoj slici promašenog kontinenta, po površini masivne reke koja deli ime svog matičnog grada a hrani jezero Mičigen, plutaju debele, ledene sante. Samo dan ranije, po njenoj površini su, kao posledica razlike u temperaturi vode i vazduha, plesali jezičci gasa. Izgledala je kao da dimi.

NESTAJANJE HIMALAJA: KLIMATSKE PROMENE ĆE DO 2100. ZBRISATI TREĆINU LEDA SA KROVA SVETA

Ljudi na ulicama gotovo da nema da komentarišu kako se možda jednom u generaciji dešava da reka Čikago zaledi: nadležne institucije su im rekle da iz kuće ne izlaze bez preke potrebe – a ukoliko baš moraju, da ne dišu duboko, kako im ledeni vazduh ne bi povredio pluća.

Polarni vorteks je okovao gradove ledom, zatvorio škole i univerzitete, doveo skloništa za beskućnike iznad granica kapaciteta i odneo na desetine ljudskih života. Zatrpani u snegu, promrzli u pokvarenim automobilima, nastradali u lavinama – stravična zima ostavlja za sobom žrtve kao tragove u svežem snegu.

U Severnoj Dakoti, vetar je rashladio vazduh na nezapamćenih -57°C. Vanredno stanje je proglašeno u Viskonsinu, Mičigenu, Ilinoisu. Ni južne, toplije zemlje, poput Alabame i Misisipija, nisu ostale imune na arktičku zimu koja je stegla srednji i istočni deo Amerike u smrtonosni, beli zagrljaj.

Nedaleko od američkog ledenog carstva, na samoj granici sa susednom Kanadom donekle naviklom na hladne zime ali takođe pogođenom istorijskim hladnoćama, moćni Nijagarini vodopadi stoje nepomično, zamrznuti u trenutku.

Sve je počelo, gle čuda, na severnom polu. Polarni vorteks nije oluja niti konkretan meteorološki događaj poput onih koji se formiraju u niskim delovima atmosfere: u pitanju je pojas vetrova izuzetne snage koji drže ledeni, arktički vazduh zaključanim iznad severnog pola, gde mu je i mesto. Možemo ga doživeti kao nekakvu vrstu zida koji čuva ostatak sveta od ekstremno hladnog vazduha. Što je vorteks snažniji – to bolje po nas. Živi u stratosferi, na visini između 10 i 60 kilometara.

PUCANJE LEDA: SANTA VELIČINE DVA NJUJORKA NAPUŠTA ANTARKTIK

Evo gde stvar postaje zanimljiva: ukoliko se stratosfera zagreje – vorteks slabi, a samim tim slabi i njegova sposobnost odbrane – a svi znamo koliko je čovek dobar u zagrevanju sopstvene atmosfere. Ovog januara, pod uticajem velikog skoka u temperaturama, polarni vorteks je dramatično oslabio, i u procesu je iscepan na tri dela. Vetrovi su popustili, i dozvolili arktičkom vazduhu da iscuri iz svog čvorišta, razlivajući se južno ka Kanadi, Americi, Evropi i Aziji, ledeći sve na svom putu.

Evropa strepi pred istim vremenskim paternom koji je preživela ’99. godine, kada su Alpi stenjali pod rekordnih 5 metara snega koji je pao za manje od mesec dana. Jug Danske i baltička obala Nemačke su poplavljeni, dok se broj žrtava stradalih u snežnim lavinama Evrope popeo na 26. Skijaški rezorti su zatvoreni, a sela evakuisana.

Za to vreme, na drugom kraju planete, na leđima užarenog leta jaše El Ninjo. Inače normalan meterološki događaj, koji nastaje kada se površinske vode tropskog Pacifika zagreju iznad proseka i sobom donesu netipično visoke temperature, razarajuća snaga El Ninja sada raste zajedno sa globalnim zagrevanjem. Pognutih ramena, Australija hramlje pod teretom vrućine, trpeći stegnutih zuba vreline kakve nije videla gotovo čitav vek.

U šumama Kempbeltauna, gradu koji se nalazi na oko 50 km jugozapadno od Sidneja, na zemlji leže na hiljade tela slepih miševa. Umorni aktivisti lokalnog udruženja za očuvanje divljine očajnički pokušavaju da rashlade nekoliko stotina jedinki koje su preživele – jedno po jedno mladunče, veličine dlana ruke, osvežavaju vodom i ledom. U Kernsu, u nešto severnijem Kvinslendu, nastradale životinje odvoze građevinskim kolicima.

JUN 2019. BIO JE NAJTOPLIJI U ISTORIJI MERENJA

Ukupan broj žrtava ekstremne vrućine popeo se na oko 30.000 hiljada slepih miševa: to čini jednu trećinu vrste. Preživljavanje ovih kolonija, koja imaju krucijalnu ulogu u oprašivanju i distribuiranju biljnog semenja u regionu, je dovedeno u pitanje – ove male životinje ne mogu da regulišu telesnu toplotu na preko 40 stepeni. Toplotni talas je doneo daleko više od toga.

Međutim, leteća lisica – vrsta slepog miša najviše pogođena ekstremnim temperaturama – nije ništa osetljivija na vrućine od ostalih životinja južnog kontinenta. Karakteristični po tome da žive u kolonijama u blizini urbanih zona, njih je naprosto lako pratiti, i evidentirati masivne pomore poput ovog. Druge vrste su još veći problem – one skrivenijeg staništa. Grupe za zaštitu životinja brinu da se negde u dubinama kontinenta odvijaju apokaliptični scenariji, kojih nismo ni svesni. U ovom kontekstu, slepi miševi su za klimatske promene ono što su kanarinci bili za rudnike uglja.

Novi Južni Vels gori temperaturama neznatno nižim od istorijskog rekorda. Suše devastiraju zemlju. Na njenom zapadu, zastrašujućih milion jedinki autohtone ribe beživotno pluta po površini reke Darling, jedne od najdužih reka u Australiji. Nivo vode je opao do neprepoznatljivosti. Rečno korito je eksponirano, a u ono malo vode što je ostalo, buja modrozelena alga. Cijanobakterije nisu neobična pojava tokom velikih suša; ova alga favorizuje toplu vodu.

Međutim, udružena sa glavnim krivcem – nezapamćenom vrućinom, devastirala je populaciju lokalne haringe, smuđa i već osetljivog bakalara, i izazvala pomor nezapamćenih razmera. Bez kiša i vodene mase koju severne reke donose u Darling, čitav sliv je u opasnosti, a sa njim, osim ribe, i mnogo širi ekosistem.

ŠKOLSKI ŠTRAJK ZA KLIMU: GRETA THUNBERG I ARMIJA ĐAKA-AKTIVISTA U BORBI PROTIV KLIMATSKIH PROMENA

Naime, ovaj sliv vodom napaja 40% ukupne australijske poljoprivredne produkcije. Ukoliko je region lišen vode, okida se lančana reakcija koja za posledicu može imati katastrofu na nivou kontinenta: farmeri vuku vodu iz već preniskog vodostaja, kako bi navodnjavali žednu zemlju i kako ne bi izgubili godišnje prinose, a time uskraćaju vodu divljem svetu, koji onda izumire.

Iz tog razloga, australijska vlada je 2012. donela plan o alociranju više od 13 milijardi dolara u svrhu preraspoređivanja vodenih resursa u prirodi. Ideja je da države otkupe vodne resurse od farmera, njima omoguće održivu i efikasnu vodnu infrastrukturu, te da vodu vrate prirodi. Nezavisne grupe za praćenje progresa već nekoliko godina izražavaju nezadovoljstvo tromošću i stagnacijom projekta, i upozoravaju na nove masovne pomore ribe ukoliko se nešto hitno ne preduzme.

Dok se vatrogasci bore sa desetinama šumskih požara koji besne širom kontinenta, leto u Sidneju donosi temperature oko 15 stepeni više od prosečnih za ovo doba godine. Bez obzira na to što je  jedna od zemalja najpogođenijih klimatskim promenama, Australija pati od kontroverzne energetske politike i nemogućnosti da se izbori za stabilan put ka ograničavanju nivoa emisija štetnih gasova u atmosferu.

Australija je potpisnica Pariskog sporazuma, i obavezana je njegovim normama. Samo nekoliko meseci ranije, već po treći put u skoroj istoriji, australijski premijer je smenjen zbog energetske politike. Ova zemlja je jedan od najvećih proizvođača uglja na svetu – prema jednom izveštaju, čini čak 37% ukupnog svetskog izvoza sirovine. U skladu sa tim, snažan je i lobi ove industrije, čije neumorno lobiranje stavlja uže oko vrata svakoj ozbiljnoj inicijativi za odgovorno bavljenje planetarnom klimatskom krizom.

DOLAZAK VODE: POČELO NEZAUSTAVLJIVO TOPLJENJE GLEČERA

I dok Australija polako shvata da najverovatnije neće uspeti da ostvari ciljeve zacrtane Pariskim sporazumom – da do 2030. godine smanji nivo emisija za 26% u odnosu na nivo iz 2005. – u ruralnim prostranstvima Severnih teritorija, pored nekada bogatog, a sada presušenog, prašnjavog izvorišta, leže desetine tela mrtvih divljih konja. Došli su na pojilo, i nisu zatekli ništa osim napukle zemlje. Tu su i ostali.

Niko nije imun na klimatske promene, planeta uporno podseća Australiju, ali i nas ostale, na sve zamislive brutalne načine. Nakon što su preživeli jednu od najvećih suša u istoriji, oko pola miliona grla domaće stoke izgubljeno je u zastrašujućim poplavama koje su se obrušile na severni deo Kvinslenda. Stotine hiljada životinja ostalo je zaglavljeno u blatu, odsečeno od izvora hrane, nakon što je početkom februara na ovaj deo zemlje za nekoliko dana palo oko metar ipo kiše. Devastirajuće posledice poplava znaće se u pravoj meri tek za nekoliko nedelja, kada voda opadne, i kada šteta, što finansijska, što u žrtvama, bude mogla da bude procenjena.

U međuvremenu, dok Australija grca kroz vodu i vatru, na istoku severnoameričkog kontinenta polarni vorteks popušta svoj grčeviti stisak. Pušta ga toliko naglo, da su pogođene države za samo 6 dana videle skok u temperaturi od nezamislivih 27°C, lansirajući živu termometra u nove rekorde – ovog puta, gradovi istočnog dela Amerike žive najtoplije dane za ovo doba godine u istoriji meteoroloških merenja.

U očajanju, nakon beskonačno mnogo pokušaja da nas uvere da imamo samo jednu šansu da shvatimo razmere katastrofe u koju srljamo u čizmama od sedam milja, naučnici mašu svojim papirima i govore svakom ko želi da čuje: svet je ušao u najtopliju deceniju u istoriji meteoroloških merenja. Predviđene temperature pokazuju porast od jednog stepena u odnosu na pred-industrijsku eru. Pariski sporazum, slamka za koju se držimo, klati se na staklenim nogama. Na ledenim, bolje reći, na sve toplijoj planeti.

Kada se sneg otopi, vatre zgasnu a zemlja upije poplave, i kada se povuče pokrivač koji još uvek vešto krije sve što smo u samo jednoj godini izgubili, možda uvidimo svoju ranjivost. Možda shvatimo da nismo veći od života, snažniji od vode, otporni na glad. Možda nas otrezni šamar kojim naša sopstvena planeta pokušava da nas probudi iz sna o sigurnosti. O moći. Jer ukoliko ne počnemo da paničimo i da delamo, kada se naredni sneg otopi, naredne vatre zgasnu a zemlja upije poplave, nećemo mi preživeti klimatske promene. Klimatske promene će preživeti nas.