Jedan dan u životu neandertalca

Kako je otkriven, kako je živeo a kako nestao sa lica zemlje najmlađi srodnik modernog čoveka – Neandertalac

Tekst: Nevena Grubač

Avgust 1856. godine. Nad dolinom Neander, koju seče reka Disel, na nekih 13 kilometara istočno od nemačkog grada Diseldorfa, nadvila se krečnjačka klisura. Nagriženi Suncem, radnici kamenoloma se svojim oštrim pijucima bore protiv vrelog dana.

Južni zid klisure je visok 50 metara. Dvojica italijanskih radnika imaju zaduženje da prošire mali, jedva primetni otvor, smešten na vertikali negde oko sredine zida. Zapečena glina, tvrda gotovo kao kamen, pokušava da ih spreči u tome i zaštiti privatnost čega god što krije. Ne polazi joj za rukom. Unutrašnost ne fascinira: široka i visoka po 3 metra, a duga 5, ni po čemu ne odudara od ostatka reljefa. Male pećine nisu neobično otkriće u krečnjačkim stenama. Naprotiv.

Međutim, kada rudari napadnu kamen svojim gladnim oruđem, raskopano tlo pećine iznedri nekoliko kostiju. Ne hajući, zajedno sa zemljom izbacuju svoje zakopano blago kroz otvor pećine. Kosti padaju sa južnog zida klisure u dolinu Neander. Radnici nastavljaju sa poslom.

Pronađen prvi ostatak Neandertalca u Srbiji

Nešto kasnije, neobične, razasute kosti privlače pažnju suvlasnika kamenoloma, Vilhelma Bekershofa i Fridriha Vilhelma Pipera, čija je prvobitna pomisao da su u pitanju ostaci pećinskog medveda. Skupljaju 16 pojedinačnih kostiju i odnose ih poznaniku, lokalnom nastavniku i amateru prirodnjaku, Johanu Karlu Fuhlrotu, koji odmah odbacuje teoriju o medvedu.

On pažljivo prebira po svom poklonu. Među kostima prepoznaje svod lobanje sa fragmentom leve slepoočne kosti, deo desne lopatice i ključne kosti, oba ramena, od kojih je desno čitavo, sasvim očuvanu desnu lakatnu kost kao i fragmente obe podlaktice, pet rebara, gotovo kompletnu levu strana karlične i obe butne kosti. Kolekcionaru fosila je, navodno, momentalno jasno da se radi o ostacima čoveka različitim od Homo sapiensa.

Ispostavlja se da je vreli, avgustovski dan u nemačkom kamenolomu otkrio Neandertalca.

Nekih 400.000 godina pre nego što se prvi budak zario u krečnjačku klisuru doline Neander, vrsta danas poznata kao Neandertalac ili Homo neanderthalensis se odvojila od linije primata koja vodi sve do savremenog čoveka, Homo sapiensa. Na sličan način su se od ove evolutivne linije odvojile I šimpanze, nekih 5 do 7 miliona godina ranije.

Neandertalac je migrirao na sever, I naselio prostranstva Evroazije sve do južnog Sibira na istoku I sve do Srednjeg istoka na jugu. Postao je geografski izolovana grupa koja je evoluirala nezavisno od svog srodnika, Homo sapiensa, kog je ostavila u Africi.

Međutim, stotinama hiljada godina kasnije, i Homo sapiens se odvažio na migraciju I krenuo u istom pravcu kao I njegov davno zaboravljeni rođak. Fosilni ostaci I kompletna analiza genoma Neadnertalca navode na zaključak da su se on I Homo sapiens sreli u Evroaziji, pre nešto manje od 40.000 godina. Jedna od dominantnih teorija među paleoantropolozima je da su se ova dva pripadnika roda Homo međusobno mešala I imala zajedničko potomstvo.

 U POTRAZI ZA SOPSTVENIM POREKLOM: NOVA SLIKA EVOLUCIJE HOMO SAPIENSA

Svega desetak hiljada godina kasnije, Neandertalci su izumrli, što ih čini najmlađim srodnikom današnjeg čoveka, sa kojim su pre 800.000 godina delili zajedničkog pretka. Razlog njihovog naglog nestanka sa evolutivne scene I dalje je misterija. U samom jeku svoje civilizacije, Neandertalci su brojali svega nekoliko desetina hiljada jedinki, te nije nezamislivo da su mogli biti istrebljeni. Ali, pitanje na koji način je ono koje muči antropologe. Populacije ne nestaju tek tako sa lica Zemlje, ali dokazi nisu konzistentni ni sa jednom od mnogo teorija.

U međuvremenu, pokušavajući da saznaju kako je Neandertalac umro, naučnici su naučili I nešto o načinu na koji je živeo.

Pećina nije dovoljno duboka da bi održavala konstantnu temperaturu tokom smene dana I noći. Oštro, ranojutranje Sunce budi malobrojnu porodicu, sklupčanu oko jednog grozničavog tela, na krznima divljih životinja. Niska, zdepasta žena ustaje prva. Vatra je tokom noći gotovo potpuno zgasnula. Žena zna koliko je važno da se to ne desi. Nešto ogreva se nalazi u blizini, i ona hrani ognjište koje se uskoro razbuktava.

Postoje fizički dokazi da su Neandertalci bili ono što danas smatramo pravim pećinskim ljudima. Živeli su u pećinama, često krečnjačkim, kojima je Evroazija obilovala, i u kojima su se skrivali od ne baš prijatne klime koja je vladala tokom ledenog doba čiji su bili savremenici. Najčešće su boravili blizu otvora pećina, daleko od vlage koja vlada dublje u stenama. Većina fosila je pronađena upravo na ovakvim mestima, bezbedna od spoljašnjeg uticaja i prezervirana za radoznale naučnike budućnosti.

Neke studije tvrde da su živeli u nuklearnim porodicama – najužim zajednicama koje broje samo dve generacije, roditelje i decu. Međutim, ostaci starijih, čak i deformisanih primeraka svedoče o mogućnosti da je njihova socijalna struktura mogla biti i kompleksnija, te da je mogla da uključuje i više generacija, u kojoj situaciji bi mlađi brinuli o starijima. Prosečno su živeli do tridesete godine, mada je bilo i slučajeva dužeg životnog veka.

Ono što je sigurno je da su Neandertalci živeli u malim grupama, rasejanim na velikim površinama, i da je upravo to mogao biti jedan od razloga za njihovo nestajanje. Naime, zajednice Homo sapiensa su bile brojnije, razmnožavali su se brže, i nije teško zamisliti da su ovladali resursima te sa scene istisnuli svoje inferiornije rođake.

Poznato je da su Neandertalci imali nekakvu kontrolu nad vatrom i da su je u svojim skloništima koristili za ogrev i termičku obradu hrane. Još uvek postoje debate o tome da li su je samo kontrolisali kada bi je našli negde u prirodi, ili su umeli i sami da je zapale. Tragovi vatre su neretko pronalaženi zajedno sa kostima u pećinama.

Žena hoda uspravljeno, na kratkim nogama. Na sebi ima odelo od kože i krzna divljači. Ostavlja iza sebe sada već budnu porodicu koja se i dalje tiska oko vrućeg, drhtavog dečjeg tela, i napušta pećinu. Na umu joj je posebna vrsta pečurke.

Naš izgubljeni srodnik nije izgledao ekstremno drugačije od nas. Bio je nešto niži, kraćih, zdepastih udova i donekle zbijene građe, koja je bila evolutivna odlika života u hladnoj klimi. Manje, zbijenije telo je odavalo manje toplote. Evolucija ništa nije ostavljala slučaju.

Oblik glave je ono gde se razlika možda i najviše uočavala: čelo mu je bilo nisko i zabačeno, lice naročito dugačko, sa izraženim jagodicama, širokim nosem i spuštenom bradom. Čeoni greben je bio veoma izražen. Neandertalci su imali mozak čija je zapremina u odnosu na telo bila gotovo ista kao kod savremenog čoveka. Kutnjaci su im bili mali, ali očnjaci veći nego kod ljudi, što je ukazivalo da su zube i dalje koristili kao treću ruku.

Tipično su bili snažne građe, sa jakim, mišićavim rukama i nogama, širokim ramenima i plećima, i velikim, stabilnim stopalima. Ne postoje indikacije da je ovo negativno uticalo na njihovu agilnost, mada naučnici smatraju da su velike šake grabile brzo i jako, ali na uštrb preciznosti.

Mada ne postoje nikakvi dokazi o tome da li su vladali jezikom, moderna nauka smatra da Nenadertalci nisu bili ni manje ni više pametni od ostalih hominida svog doba. Takođe, veličina i kompleksna priroda njihovog mozga ne otpisuje tu mogućnost. Ono što vredi istaći je i činjenica da su Neandertalci prvi hominidi koji su nosili odeću.

Posle nekog vremena, žena se vraća u sklonište. Imala je sreće. U ruci joj je neobična gljiva. Prilazi detetu čije se telo kupa u znoju, i stavlja mu pečurku u usta. Za to vreme, ostatak porodice se okupio nad vatrom i nad ostacima obroka od prethodnog dana. Obrok je oskudan. Uskoro će morati ponovo u lov.

Mada se do nedavno mislilo suprotno, Neandertalci su dokazano bili vešti lovci, koji su vladali tehnikom lova u dovoljnoj meri da savladaju veoma krupnu divljač. Jeli su meso i na njihovoj trpezi se često nalazio jelen, irvas, divlja svinja ili kozorog, ali su bili savršeno sposobni i da ulove slona, mamuta ili nosoroga.

Oruđe koje su koristili uglavnom je bilo napravljeno od oštrog kamenja, i uključivalo je sečiva i alat za struganje. Čak su ovladali veštinom pravljenja neke vrste lepka kojim su oštra sečiva lepili za drvene nosače. Na taj način su nastala prva koplja koja su im pomagala pri lovu. Vremenom, u proces izrade oruđa, ali i oružja, uveli su i životinjske kosti, rogove i kljove.

ISTORIJA IZGUBLJENOG SVETA: KAKO SMO OTKRILI DINOSAURUSE?

Od lokacije na kojoj su živeli je zavisila i njihova ishrana. Nedavno su detaljno studirani ostaci pronađeni u jednoj pećini u Belgiji, kao i fosili sa nalazišta u Španiji. Sekvenciran je DNK pronađen na zubnim apscesima, kao i u dentalnim naslagama koje su posledica bakterijske infekcije, i ustanovljeno da su se Neandertalci iz današnje Belgije hranili runastim nosorogom i ovcom, dok se na trpezi njihovih španskih rođaka najčešće nalazilo koštunjavo voće, povrće i pečurke. Slične studije su pokazale i da su povrće termički obrađivali na vatri.

Ne nekim fosilima postoje jasni tragovi kanibalizma, pa se danas smatra da su Neandertalci u uslovima ekstremne gladi pribegavali i ovoj praksi.

Međutim, to nije najinteresantnija stvar koju je studija otkrila. Jedan od fosilnih skeleta pronađenih u pećini El Sidron u Španiji je pokazao tragove ozbiljne zubne infekcije koja je zahvatila čitavu vilicu, ali su u njegovoj DNK pronađeni i tragovi mikroorganizma Enterocytozoon bieneusi, parazita koji napada creva. Na zubima ove osobe detektovani su tragovi plesni gljive Penicillium, poznatog prirodnog antibiotika. Ovaj nalaz snažno insinuira da su Neandertalci umeli da se leče I koriste prirodne antibiotike u borbi protiv bakterijskih infekcija. Takođe, s obzirom na tragove kore drveta topole, koja je prirodni izvor aktivnog sastojka aspirina, na zubima individue, smatra se I da su imali uvid I u terapiju analgeticima.

Dete nije preživelo. Roditelji iznose njegovo telo iz pećine I polažu ga u malu, iskopanu rupu. Zatrpavaju ga zemljom I kamenjem I, zajedno sa ostalom decom, vraćaju se u pećinu. Sedaju oko vatre. Deca posmatraju oca koji od izlistanog krečnjaka pravi oštricu.

Danas među antropološkom zajednicom postoji konsenzus da su Neandertalci sahranjivali svoje mrtve, što njihovim socijalnim strukturama dodaje izuzetnu težinu. Upravo ova navika može biti razlog zašto su nalazišta Neandertalaca toliko bogata ostacima – ukoliko je telo zakopano, njegova šansa da postane koristan fosil se višestruko uvećava.

Na nekoliko pogrebnih mesta su zabeleženi tragovi polena, što je u početku navelo naučnike da pomisle da je ritual sahranjivanja bio još kompleksniji I da su na grobovima ostavljali cveće. Međutim, detaljne analize su utvrdile da je najverovatnije u pitanju bio ostatak lokalnog rastinja koje se prirodnim putem fosilizovalo na grobnim mestima. Čak I bez prinošenja cveća, praksa sahranjivanja je sama po sebi neverovatno sofisticirana I simbolična.

Izumiranje ove vrste roda Homo je I dalje nešto što izaziva velike kontroverze u naučnoj zajednici. Dva velika događaja, nestanak Neandertalaca I doseljavanje Homo sapiensa na tlo Evroazije, koji su se odigrali u istoj epohi, suviše koincidiraju da se mogli nazvati slučajnošću, I mnogi naučnici ih dovode u međusobnu vezu. Da li je Homo sapiens istrebio svog rođaka silom? Da li ga je jednostavno potisnuo svojom brojnošću I finijim veštinama preživljavanja, te kao bolja konkurencija monopolizovao resurse? Da li ga je samo asimilovao?

Teorija I predloženih scenarija je mnogo. Jedna od popularnih perspektiva je I ta da su presudan uticaj imale klimatske promene, I da Neandertalac više nije mogao ići u korak sa hladnoćom. Drugi scenario kao razlog predlaže seriju snažnih vulkanskih erupcija koja se mogla odigrati u Evropi pre 40.000 godina.

Nestanak Neandertalaca je samo jedna u nizu stvari o prošlosti hominida koja je veliki izazov za nauku I za čovečanstvo. Što više saznamo o sebi, svojim precima I svojoj široj porodici, veće su nam šanse da se bolje uhvatimo u koštac sa svojom budućnosšću, pre nego što postanemo samo jedan dan u životu Homo sapiensa u nekakvom zapisu svojih naslednika.

Tekst je originalno objavljen u naučnopopularnom časopisu Centra za promociju nauke, Elementi.