Kako rade derivacione mini hidroelektrane?

U javnosti su derivacione mini hidroelektrane uveliko poznate kao trenutno najveća pretnja ekološkoj održivosti regiona. Međutim, da bismo u potpunosti shvatili zbog čega je tako, moramo razumeti kako ove male hidroelektrane funkcionišu

Reka Prištavica u procesu izgradnje MHE, Užice
Foto: Tijana Jevtić
Piše: Goran Tokić
Aktivista grupe Odbranimo reke Stare planine

 

Mnogi ljudi i dalje ne razumeju kako radi derivaciona MHE i kako to da imamo kilometre suvih rečnih korita.

Vodozahvat je mini jezero koje nema svrhu akumuliranja vode, već samo skretanja vode u cevi. Voda se tu skreće u cevi i pod pritiskom vodi do mašinske zgrade, gde su turbine i gde se pravi električna energija.

Dobijena energija je srazmerna proizvodu protoka i pritiska, pa zato imamo tako dugačku cev: ako na 3 km toka reka ima pad 100 m, to se dobija pritisak od 100 m visine vodenog stuba (plus dinamički pritisak jer voda teče kroz cev).

Voda za cevovod se uzima sa dna vodozahvata i za cev uvek ima vode. Preko te male brane vodozahvata bi trebalo da se preliva voda koja ostaje reci, ali ako je vodostaj nizak, za reku nema vode.

Kako bi ribe mogle da pređu tu branu idući uzvodno, pravi se riblja staza – niz kaskada kojima riba može da zaobiđe branu.

Ako bi se vodilo računa o reci, samo manji deo vode bi trebalo da ide ka cevima, recimo 20-30%, a veći deo ka reci. Deo tog većeg dela bi trebalo da preliva branu, a deo da prolazi kroz riblju stazu.

Nacrt sistema derivacione MHE
Izvor: Wikimedia Commons

Kako sve to u praksi izgleda u Srbiji?

Već u trenutku projektovanja se pravi zločin prema prirodi, jer se pravi nacrt po kome se uzima 80-95% vode za MHE, a reci ostavlja svega 5-20%. Već tu je katastrofa u najavi, pre nego što i prvi bager dođe do reke.

U praksi, nakon što se izgradi MHE, ne poštuje se ni ovih 5-20%, već se često sva voda skreće u cevi: čak se i riblja staza preprečuje daskom da slučajno tu ne bi prošla neka kap.

MINI HIDROELEKTRANE: TIHI EKOCID SRBIJE

Zato nizvodno od vodozahvata imamo suva rečna korita u dužini od nekoliko kilometara.

Ukoliko nisu potpuno suva, njima teča nešto malo vode u kojoj nema ni teoretskih uslova za život riba, pogotovo ne pastrmki koje vole brzu i hladnu vodu bogatu kiseonikom.

Nakon što voda iz cevi prođe kroz turbine, ona se vraća u reku.

Uništen je, dakle, deo reke pored cevovoda, a cevovod je najčešće dugačak oko 3 km.

 

MHE širom Srbije u procesu izgradnje
Foto: Tijana Jevtić

Nakon što voda prođe kroz turbine, često se odmah nalazi vodozahvat za drugu u nizu MHE na istoj reci, pa idemo Jovo nanovo.

Tako se u praksi desi da na 10 km reke imamo 9-9,5 km cevovoda i isto toliko suvih kilometara reke, a samo nekoliko stotina metara “normalnog” toka.

Čak i ako bi razmak između dve MHE bio veći, opet bi bilo jako loše po ribe, jer bi se ta izolovana populacija (između dva suva rečna korita) ukrštala u srodstvu (pojava u nauci zvana genetički drift), a što neminovno dovodi do trajnog nestanka čitave populacije nakon nekoliko generacija.

 

NAPOMENA: Tekst se bavi isključivo sistemom funkcionisanja malih derivacionih hidroelektrana. Negativne posledice MHE po životnu sredinu se ogledaju i u devastaciji okolnih, često zaštićenih područja pri dovođenju teške mehanizacije za izgradnju elektrana, krčenju šuma i planinske flore, uništavanju priobalja, isušivanju reka i onemogućavanju lokalnih naselja da dođu do vode… 

Sve ovo je dovelo do nestanka ili ugrožavanja endemskih i zaštićenih vrsta riba, ugrožavanja vodosnabdevanja lokalnih zajednica i intenzivne erozije na pristupnim putevima.

Saznajte više o MHE ovde.



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *