Život na Međunarodnoj svemirskoj stanici

Kakav je život na Međunarodnoj svemirskoj stanici, koje to žrtve astronauti podnose zarad nauke i kakva je dnevna rutina na visini od 400 km iznad naših glava?

Trejsi Koldvel Dajson posmatra Zemlju iz modula Kupola na MSS-u
Izvor: NASA

Piše: Nevena Grubač

Klizeći kroz komfor širokih traka na autoputu niske orbite, u prostoru gotovo u potpunosti lišenom čestica koje bi ga usporavale, objekat mase 400 tona brzinom od 7 km/s pada ka Zemlji. U njemu, u beskonačnom stanju propadanja živi nekoliko posebnih, pametnih ljudi. Njihov dom se nalazi 400 kilometara iznad najvišeg nebodera. Iznad samog neba, zapravo.

Tiskajući se uporno između inercije i gravitacione sile, zarobljena u večitom, bestežinskom padu, a istovremeno nikad ne dodirujući Zemlju, tik iznad poslednjih čestičnih ostataka naše atmosfere bešumno klizi Međunarodna svemirska stanica. Za posadu stanice, dan sviće svakih 90 minuta, jer je toliko vremena potrebno da ovaj veštački satelit napravi jedan krug oko Zemlje. Svaki put, astronauti bivaju nagrađeni spektakularnim izlaskom Sunca. Teško da bilo gde na našoj planeti postoji vidikovac kao što je prozor MSS-a.

Gigantski solarni paneli najvećeg veštačkog satelita u orbiti grabe sunčevu svetlost takvom silinom da će pažljivi posmatrač sa Zemlje, po noći, bez ikakvih problema golim okom moći da posmatra njegove prelete. Posmatraču će ovo izgledati kao sjajna zvezda, brža i svetlija od ostalih, doduše, tamnija jedino od Meseca, ali ni po čemu drugom posebna. U ovoj zvezdi, ipak, sastavljenoj od modula pod pritiskom, laboratorija, odaja za život, strukturne grede, solarnih panela i ostalih komponenti, u mikrogravitaciji teče životni vek jednog od najvećih međunarodnih projekata u istoriji.

NASA i ESA atronauti izvode radove na MSS-u
Izvor: Wikimedia Commons

Kuća u svemiru

Godina je 1998, hladni rat je samo senka prošlosti a ruske rakete Proton i Sojuz i američki spejs šatlovi zajedno rade na sastavljanju komponenti, direktno u niskoj orbiti, onoga što će u istoriji postati poznato kao Međunarodna svemirska stanica. Ona nije prva svoje vrste: njen prethodnik, ruska orbitalna stanica Mir, utabala je teren kao prva modularna stanica koja je sklapana u orbiti. Pre nje, stanice su uglavnom bile monolitne – lansirane u svom finalnom obliku, i po isteku misije i roka upotrebe, deorbitirane.

Vrhunski poduhvat u svemirskoj arhitekturi je počeo u novembru 1998, lansiranjem ruskog modula Zarja, koji je stigao raketom Proton. Ruski moduli su lansirani, a potom sastavljeni bez ljudske intervencije. Dve nedelje kasnije, američki spejs šatl je doneo modul Juniti, koji je, kao i ostale module koji čine američki deo stanice, po lansiranju instalirala posada, uz pomoć čuvene kanadske robotske ruke i tokom više stotina sati svemirskih šetnji. Nakon toga, deo po deo, MSS je počeo da raste.

Danas, Međunarodna svemirska stanica služi kao stalno naseljena mikrogravitaciona laboratorija u kojoj se u svakom trenutku nalazi najviše šestoro ljudi, mada je u jednom trenutku u svojoj istoriji uspela da ugosti čak trinaestoro. Velika je poput fudbalskog igrališta, sa strukturnom gredom, ili kičmom MSS-a dužine oko 100 metara. Solarni paneli, koji su njen glavni izvor energije, zauzimaju površinu od preko 4000 kvadratnih metara. Prostorije pod pritiskom se protežu na više od 900 kubnih metara, gde spadaju i prostorije za život, spavaonice, kuhinja, toalet, laboratorije, vežbaonica i čuvena kupola, mesto na kome nastaju magične fotografije astronauta sa pogledom na Zemlju od milion dolara.

Prva posada koja se nastanila na MSS-u stigla je u novembru 2000. na krilima Sojuza. Od tada, stanica je bila dom za preko 200 astronauta i kosmonauta iz 15 različitih zemalja sveta.

Retka prilika kada se na MSS-u nalazi više od 6 astronauta
Izvor: NASA

(Ne)glamurozni život astronauta

Trčanje. Hodanje, pre svega. Uživanje u toplom tušu posle napornog dana, ćaskanje sa prijateljima na kafi, blizina porodice, toplina Sunca, miris kiše. Kada živite u svemiru, ovo su samo neke od stvari koje će morati da čekaju.

Da je biti astronaut lako, verovatno bismo svi mi, kojima je to bio odgovor na najčešće postavljano pitanje u detinjstvu, to i postali. Pre svega, akademski uspeh je ono što svakako može da pomogne na putu ka ovom cilju. Nekoliko završenih fakulteta, a ne samo jedan, će to učiniti još više. Magistratura, doktorat, pilotsko iskustvo, u kombinaciji sa ne baš previše godina života, ali svakako upakovanih u adekvatan mentalni sklop i perfektno zdravo telo… i sada već pričamo o pravoj šansi.

Tek onda počinju obuke i treninzi, koji će i među ovakvim superherojima napraviti dodatnu selekciju. Ukoliko posle svega budete odabrani za svemirsku misiju, rad se tu ne završava, već zapravo tek počinje. Ovo je jedan od glavnih razloga zašto NASA toliko voli da u svojim kandidatima prepozna želju za stalnim učenjem i usavršavanjem.

Nakon sveg odricanja, skakanja kroz sve zapaljene obruče, za najsrećnije među njima stiže nagrada – svemirska misija. Ukoliko je astronaut američki ili ruski državljanin, ova misija će najverovatnije značiti boravak na MSS-u. Poslednjih godina, NASA je počela da produžava trajanje misija na godinu dana, kako bi što više naučila o uticaju mikrogravitacije na ljudsko telo.

Godinu dana bez porodice i svih onih iskustava koje čine život prijatnim većini od nas, za astronaute nije previsoka cena za godinu dana u svemiru.

Levo – astronaut u svojoj “sobi”, sredina – astronaut spava, desno – astronaut vežba u teretani
Foto: NASA

Izazovi mikrogravitacije

Prva stvar po kojoj se prosečan dan na Međunarodnoj svemirskoj stanici razlikuje od prosečnog dana većine ljudi 400 kilometara niže, je činjenica da je isplaniran čak i godinama unapred. U svemiru postoji vrlo malo prostora za improvizaciju, uslovi su rigidni i ključ uspešnih misija je rigorozno praćenje rasporeda.

Dan za astronaute počinje u 6 časova po univerzalnom vremenu. Nakon buđenja, počinje njihova borba da se u mikrogravitaciji uspešno izbore i sa najtrivijalnijim radnjama. Ako ste se probudili na Zemlji i skinuli svoju pidžamu, ona će vas na ivici kreveta sačekati iste večeri, bez naročitog protestovanja. Na MSS-u, međutim, ukoliko je istog momenta ne ugrabite i osigurate trakama ili stavite u fioku, vaša pidžama će svojeglavo nastaviti da lebdi po sobi.

Nakon ustajanja, što zapravo nije idealan termin za buđenje u svemiru gde promena položaja tela iz horizontalnog u vertikalan praktično ne postoji i ne znači ništa, astronauti imaju neko vreme za jutarnju higijenu. U okruženju bez tekuće vode, ovo je jedan od najvećih izazova.

Početak radnog vremena znači jutarnju konferenciju sa kontrolom misije na Zemlji, koja se održava svakog jutra i tokom koje astronauti prolaze kroz dnevni raspored koji ih čeka. Zatim sledi posao – što su najčešće eksperimenti ili održavanje same stanice. Pauza za ručak od sat vremena se poštuje i u svemiru, nakon čega se posao nastavlja. Kraj radnog dana obeležen je večernjom konferencijom sa Zemljom, što ostavlja još čitava dva sata za aktivnosti pre spavanja. U ovom periodu, astronauti mogu da večeraju, vežbaju, odmaraju, komuniciraju sa porodicom i generalno ispune sebi vreme na način na koji žele. Petak veče je rezervisan za grupne filmske projekcije.

Svaki član posade ima svoju sobu, mada je izraz soba možda suviše optimističan. U pitanju su stanice za spavanje veličine prosečnog ormara, dovoljno velike da se u njih smesti privatni računar, lampa za čitanje, fioka za garberobu i lične stvari, i najvažnije – krevet. U mikrogravitaciji, krevet predstavlja vreću za spavanje sa prorezima za ruke, okrenutu vertikalno. Bez gravitacije koja će vam vući telo na dole, nije potreban ni jastuk, ni udoban dušek, već samo vreća čija je glavna uloga u tome da telo drži relativno fiksiranim, kako se ne bi desilo da astronauti udaraju jedni u druge ili u skupu i osetljivu opremu, dok plutaju stanicom u snu.

Astronauti dele obrok na MSS-u
Izvor: NASA

Piknik ispod zvezda

Uživanje u hrani je jedno od najvećih ljudskih zadovoljstava. Imajući u vidu koliko je moral astronauta važan tokom dugih misija i izolacije, posebna pažnja se poklanja dizajniranju obroka za stanovnike MSS-a.

Tokom 60-ih godina, kada je život u svemiru još uvek bio u povoju, hrana je bila pakovana u komade veličine zalogaja, ili u aluminijumskim tubama. Svemirski meni se od tada mnogo promenio, tako da stanovnici MSS-a danas na raspolaganju imaju preko 150 različitih namirnica, a konstantno se radi na novim prehrambenim rešenjima.

Voda stiže na stanicu u zatvorenom pakovanju sa slamčicom, kako se slučajno ne bi desilo curenje tečnosti koje bi moglo da ošteti nešto od opreme. Tečnost se u svemiru ne ponaša kao što smo navikli, već bi, ukoliko bi došlo do curenja, mehuri vode plutali po prostoru sve dok ne bi udarili o nešto što im se nađe na putu.

Najveći broj glavnih obroka se nalazi u vakuumskim, plastičnim kontejnerima i mora da prođe nekakvu termičku obradu da bi se koristio. Ukoliko odaberu da jedu rehidriranu hranu, ona se prvo mora potopiti u hladnu ili toplu vodu, dok se ostala jela moraju podgrejati u mikrotalasnoj. Voće i povrće se šalje u originalnom, svežem obliku. Isto važi za hleb i koštunjavo voće, koji se mogu jesti bez prethodne pripreme. Naravno da bilo kakvo daleko putovanje nije opcija bez nekoliko konzervi sa hranom, i isto važi i za put u svemir, ali konzerve su teške i samim tim skupe za transport, tako da nisu često na meniju.

Kako je boravak u hermetički zatvorenom i veštački ventiliranom prostoru uglavnom lišen ikakvih mirisa, tako vremenom nestimulisano čulo mirisa slabi. Astronauti zbog ovoga slabije osećaju i ukus hrane, pa je dolazak bilo kakvog broda sa Zemlje veliki događaj jer brodovi donose sveže voće i povrće. Za pojačavanje ukusa, koriste se i jaki začini i sosevi.

Supe i pića stižu na stanicu u praškastom stanju i rastvaraju se vodom, a zatim se iz zatvorenih pakovanja piju na slamku. Čvrsta hrana se jede viljuškom i nožem, kao na Zemlji, s tom malom razlikom što nam na Zemlji nisu neophodni magneti na poslužavniku, jer viljuške i noževi nemaju tu nezgodnu naviku da otplutaju ukoliko ih ne osigurate.

Toalet na MSS-u
Izvor: NASA

Higijena

Mada su neki raniji modeli svemirskih stanica, poput američkog Skajlaba i ruskog Saljuta imali instalirane tuševe, primena tuširanja vodom u mikrogravitaciji u praksi se pokazala velikim problemom. Na Međunarodnoj svemirskoj stanici nema tuševa, već astronauti koriste ili vlažne maramice ili peškire nakvašene vodom i sapunom iz pakovanja nalik na pastu za zube. Pranje kose, naročito za žene, može biti noćna mora čak i u okruženju gde tekuća voda postoji i gde, veoma zgodno, pada na dole. Bez ovog efekta, jedino što preostaje je korišćenje šampona koji se ne ispira.

Čak ni pranje zuba nije jednostavno. Posle nekoliko opcija isprobanih u praksi, astronauti danas najčešće koriste paste za zube koje su bezbedne za gutanje, jer se na taj način štedi voda za ispiranje usta.

Na MSS-u postoje dva toaleta, oba ruskog dizajna, i da bi ih koristili, astronauti prvo moraju da se privežu za stolicu. Čvrsti otpad se uz pomoć vakum sistema, sličnog kao u avionima, skladišti u aluminijumska pakovanja, koja se zatim transportuju na letelicu Progres radi odlaganja. I muškarci i žene astronauti koriste crevo sa posebnim adapterima koje skuplja urin. Crevo je prikačeno za toalet, odakle sadržaj odlazi u stanicu za preradu tečnog otpada, gde se konačno reciklira u čistu, pijaću vodu.

Astronaut provodi božićno veče u “svemirskoj šetnji” van MSS-a
Izvor: NASA

Cena svemira

Život u skučenom prostoru, u okruženju koje ima sve karakteristike potrebne da ugasi ljudski život na najkreativnije moguće načine, u izolaciji, sa samo nekoliko drugih ljudi tokom veoma dugog perioda, 400 kilometara daleko od planete na kojoj živi svako drugo ljudsko biće ikada rođeno, stresan je i može imati ozbiljne posledice po psihofizičko zdravlje astronauta. Zato je režim vežbi od presudnog značaja za nastavak normalnog života kada se jednom vrate na Zemlju.

Boravak u mikrogravitaciji se pre svega odražava na kosti i mišiće, čija masa radipno opada kada telo ne trpi opterećenje. Da bi se ovaj problem prenebregao, astronauti veoma ozbiljno shvataju svoje obaveze vezano za vežbe. MSS poseduje nekoliko sprava za vežbanje koje pomažu posadi da održe kičmu i mišiće u koliko-toliko aktivnom stanju. Bilo da je u pitanju simulirana vožnja bicikla, trčanje ili vežbe opterećenja, svaki član posade provodi najmanje dva sata dnevno u malenoj teretani MSS-a. Vežbanje, ipak, ne pomaže kod problema sa kostima.

Mišićna atrofija i gubitak koštane mase nisu jedini zdravstveni problem koji pogađa astronaute. Izloženost radijaciji bi najteže pala učesnicima interplanetarnih misija, jer na taj način ne bi bili zaštićeni magnetnim poljem planete, što je i dalje slučaj za stanovnike MSS-a čak i u niskoj orbiti. Ipak, solarne oluje su velika potencijalna opasnost za posadu, iako ona u normalnim uslovima dobija svega pet puta više radijacije nego putnici u avionima.

Stres je jedna od boljki koja se u svemiru pokazala moćnom kao i na Zemlji. Slabljenje kardiovaskularnog sistema, smanjenje broja crvenih krvnih zrnaca, pad imunog sistema, gubitak mase, problem redistribucije tečnosti u organizmu, samo su neki od problema koji su sastavni deo glamuroznog života astronauta.

Ipak, uz sve rizike koji se ne kriju od njih, uz sve izazove, odricanja koje većina nas nije u stanju da razume, uz rizik da nećete moći da dođete na sahranu roditelja, da ćete rođenje deteta slaviti 400 kilometara iznad porodilišta, uz realnu mogućnost da na prvom mestu i ne stignete živi u ovaj svemirski hostel, postoji nešto što je ove ljude nateralo da kažu da bez sekunde razmišljanja. Možda to nešto ima veze sa 16 osvita dnevno, sa pogledom na plavu planetu iz perspektive sna za sve nas koji ostajemo dole, sa drevnom željom da se otisnemo ka zvezdama, ka kosmosu, ka nekim boljim alternativama, where no man has gone before.

 

Tekst je originalno objavljen u naučnopopularnom časopisu Centra za promociju nauke, Elementi.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *