Adam Frenk: Svetlost zvezda

U novom izdanju rubrike Knjigodrom, donosimo vam predgovor naučnopopularne knjige Svetlost zvezda Adama Frenka, čiji je autor ugledni srpski astrobiolog Milan M. Ćirković

U svojoj naučnopopularnoj knjizi Svetlost zvezda, Adam Frenk, inače profesor astrofizike na Univerzitetu Ročester, kontemplira nad egzistencijalnim pitanjima čovečanstva: hoćemo li preživeti klimatske promene, da li smo sami u svemiru, kako izgleda i šta je zapravo život negde duboko u univerzumu, daleko od naše planete, i koliko dugo mi, kao civilizacija, možemo opstati na Zemlji?

Kako bi pronikao u problematiku ovih odgovora, Frenk za oruđe koristi astrobiologiju: on čak uvodi i termin astrobiologije antropocena, kao relevantan za period koji živimo. U trenutku u kom čovečanstvo sazreva i oseća buđenje želje za razumevanjem sopstvenog mesta u kosmosu, koji je bolji alat od nauke čiji je cilj upoznavanje i izučavanje života u svemiru?

Predgovor za ovu uzbudljivu knjigu napisao je Milan M. Ćirković, ugledni srpski astrobiolog, kosmolog, filozof – ali i promoter nauke. Kosmodrom prenosi jedan deo predgovora.

Svetlost Zvezda: Tuđinski svetovi i sudbina Zemlje, Adam Frenk
S predgovorom Milana M. Ćirkovića
McMillan, 2018.

NAJVAŽNIJA KNJIGA DO SADA NAPISANA

Svejedno mi je otkuda ću započeti, jer ću se
opet tamo vratiti.

Parmenid iz Eleje, fragment B5

U ruci držite, barem što se tiče popularizacije nauke, najvažniju knjigu koja je do sada objavljena, ikada i igde. Ovaj ekstremni iskaz, koji se nekima može činiti besmislenim, može se prilično pouzdano obrazložiti i opravdati – ova beleška je posvećena upravo tome. Naravno, to će zahtevati izvesno strpljenje i koncentraciju, što u ovom dobu u kojem je raspon pažnje počeo da se meri sekundama, nije lako. Ali vredi pokušati.

Kada je veliki američki filozof, pesnik, esejista i preteča savremenih ekoloških pokreta Ralf Valdo Emerson posetio Pariz, bilo jeto usred dramatične liberalne revolucije 1848. godine. Na Marsovim poljima, zatekao je panjeve stabala posečenih da bi se napravile barikade, nakon čega je u svoj dnevnik zapisao nezaboravnu rečenicu: „Tek kad prođe godina, moći ćemo da vidimo da li je revolucija bila vredna drveća.” Ovo se ne odnosi samo na političke revolucije i prevrate, već dobrim delom i na one u stvarima duha. U svom dramatičnom razvoju tokom proteklih stotinak godina, nauka je odgovorilana većinu „teških” pitanja koje su postavile ranije naučne i filozofske generacije.

Pitanja kao što su: od čega se sastoji materija, kako je nastao svemir, koliko je stara naša planeta i kakvo je poreklo homo sapiensa dobila su svoje čvrste i pouzdane odgovore, koji se sad samo bruse, doteruju i dopunjuju detaljima. Jedan od retkih odgovorakoji i dalje pripada budućnosti jeste onaj na pitanje: jesmo li sami u kosmosu? To ne znači da ne pokušavamo da na njega odgovorimo – naprotiv! Živimo u doba prave naučne revolucije, koju, iz očiglednih razloga naše vremenske blizine, ponekad nismo u stanju da percipiramo kao takvu – revolucije koja je praćena snažnim bujanjem interesa za pitanje postojanja drugih svetova nalik Zemlji i života na njima.

Nova multidisciplinarna oblast nazvana astrobiologija bavi se nastankom i evolucijom života u njegovom najširem kosmičkom kontekstu. Tokom poslednjih decenija ova oblast dobila je na zamahu, naročito nakon definitivne potvrde postojanja planetskih sistema oko obližnjih zvezda 1995. godine. Broj planeta van Sunčevog sistema meri se u hiljadama u trenutku pisanja ovog predgovora, a povećava se bukvalno iz nedelje u nedelju, pri čemu se otkrivaju sve manje – i Zemlji sve sličnije! – planete. Nije suviše smelo predvideti da će se sa razvojem nove generacije instrumenata, naročito onih postavljenih u orbiti oko Zemlje, ovaj broj već u deceniji koja uskoro otpočinje popeti na milione.

Otkrića ogromnih količina vode u vidu permafrosta na Marsu, subglacijalnog okeana na Jupiterovom satelitu Evropi i drugim mestima u Sunčevom sistemu su značajno podstakla interes naučne i šire javnosti za širok spektar astrobioloških pitanja, kao i postepeno shvatanje da u kosmosu možemo naći veliku količinu organskih jedinjenja, što u međuzvezdanim oblacima gasa i prašine, što na čvrstim telima kao što su planete, sateliti, asteroidi i komete. Napredak u razumevanju uslova u kojima je nastao zemaljski život ukazao nam je – tokom poslednjih nekoliko godina – na značaj dostave ovih organskih materija na ranu Zemlju, kroz sudare naše planete s kometama i asteroidima, za potonju biohemijsku i biološku evoluciju, bilo u (konzervativnom) vidu dobavljanja jednostavnih organskih supstanci kao što su formaldehid, glicin ili masne kiseline, bilo u (radikalnom) vidu razmene samih primitivnih oblika života među planetama i malim telima u okviru kontroverzne, ali često razmatrane hipoteze panspermije.

Potonja hipoteza, mada rođena sa idejama Svantea Arenijusa pre više od jednog veka, preživljava poslednjih godina neočekivanu „drugu mladost” s eksperimentalnim nalazima o robusnosti života, otkrićem brojnih ekstremofila, te razvitkom pogodnih numeričkih modela za transport spora života kroz pojedinačne planetske sisteme, kao i kroz galaksiju u celini. Valja naglasiti da je astrobiologija suštinski multidisciplinarni poduhvat koji uključuje elemente gotovo svih prirodnih, ali i mnogih tradicionalno humanističkih i primenjenih nauka, kao što su filozofija i računarske nauke; oni njeni filozofski aspekti koji se dotiču etabliranih disciplina mogu se izraziti kroz pitanja od očigledne relevantnosti: šta je život? Da li je neodarvinistička evolucija univerzalna paradigma u kosmičkom kontekstu? Šta je generičko, a šta incidentalno u vezi sa Zemljom i njenom biosferom? Šta je razum / inteligencija / samosvest/ tehnička civilizacija? Gde su naša kosmička braća po razumu i možemo li sa njima uspostaviti toliko kontroverzni kontakt?

Iz svega ovoga jasno je da astrobiološka revolucija o kojoj se sve češće govori i u stručnoj javnosti i u domenu popularne nauke ima mnoge dimenzije jedne izrastajuće velike sinteze naučnog znanja. Formalno, činjenice da se širom sveta otvaraju instituti, pa i fakulteti posvećeni astrobiologiji, da se pojavljuju novi stručni časopisi poput Astrobiologije ili Internacionalnog astrobiološkog žurnala, te da i tradicionalno orijentisani evolucionisti, geolozi, astronomi, biohemičari ili računarski naučnici sve češće u svojim radnim biografijama navode astrobiološka interesovanja ili astrobiološke primene svojih rezultata, daju za pravo istoričarima i sociolozima nauke koji počinju sagledavati ove sintetičke elemente.

Mada način na koji možemo govoriti o astrobiologiji kao o velikoj sintezi jeste prevashodno istraživački, on nije samo to. Ova mlada disciplina ima ogroman potencijalu oblasti promocije i popularizacije nauke, kao i u domenu naučnog obrazovanja i kontinuirane edukacije. Pre svega, promocija i popularizacija nauke, ono što se naziva teško prevodivom engleskom sintagmom public outreach, nije više luksuz, već nužna i nezaobilazna naučna aktivnost koju prepoznaju kako finansijske i političke elite koje materijalno pomažu istraživačke aktivnosti tako i najširi slojevi savremenog demokratskog društva. Doba u kojem je Galilej mogao od svog pokrovitelja vojvode Kozima II Medičija da dobije vreću zlatnika (u bukvalnom smislu reči) na ime troškova svog naučnog rada nepovratno je za nama.

U savremenom svetu neophodno je neprestano podsećati javnost na rezultate i značaj naučnog istraživanja i njegovih rezultata. Ser Artur Edington je još pre skoro stotinu godina u Kosmosu koji se širi pisao: „Nauka ima svoje galerije i svoje radionice. Publika danas, mislim s razlogom, nije zadovoljna da luta unaokolo po galerijama, gde su izloženi gotovi proizvodi – ona zahteva da vidi šta se dešava u radionicama.” Nije nikakvo čudo da je verovatno najglasniji i najdinamičniji pionir popularizacije nauke u drugoj polovini 20. veka Karl Segan ujedno bio i pionir potrage za vanzemaljskim životom i razumom, jer upravo astrobiološka istraživanja pružaju najsvetliju perspektivu za ovaj vid prosvetiteljskog delovanja.

Ali, da li je i astrobiološka revolucija „vredna drveća” u Emersonovoj dramatičnoj izjavi? Zašto bi bilo ko mogao pomisliti drugačije? Očigledno zato što se, u svetlu brojnih stvari koje se dešavaju u svetu, može postaviti vrlo opravdano pitanje doraslosti homo sapiensa i njegove kulture (u najširem smislu te reči, koji obuhvata i nauku, tehnologiju i ostale oblike interakcije ljudi sa okruženjem, živim kao i neživim) za saznanje takve vrste i takvog nivoa koje astrobiologija obećava. Zato što živimo u antropocenu, a antropocen donosi pretnje i opasnosti bez presedana – iznad svega drugog, u antropocenu je mogućnost da naša vrsta u potpunosti izumre pre nego što istinski razume mesto života i razuma u kosmičkom poretku stvari vrlo realna.

Globalne klimatske promene, katastrofalni gubitak biodiverziteta, opasnost od globalnog nuklearnog rata i posledične „nuklearne zime”, te zloupotrebe još potencijalno daleko opasnijih tehnologija kao što su biotehnologija ili nanotehnologija u ratne ili terorističke svrhe, te konačno „fantomska pretnja” veštačke inteligencije i njene zloupotrebe – sve su to faktori koji doprinose činjenici da je antropocen najrizičniji period u istoriji naše vrste, ali i same planetarne biosfere. Ne postoji nikakav retorički manevar, nikakva paternalistička propaganda, nikakvo pozivanje na iracionalno ili natprirodno kojima se taj uznemirujući zaključak može izbeći.

I tu dolazimo do knjige Adama Frenka koju držite u rukama. Ona ne krije svoje ambicije. Već na njenim prvim stranama možemo pročitati apsolutno ključni pasaž koji, kada se pravilno protumači iako autora „držimo za reč”, potpuno opravdava megalomanski naslov ovog predgovora:

Svi želimo da se naš projekat civilizacije nastavi daleko u antropocen. Ali naši napori do sada uglavnom nisu davali rezultate. Preko pedeset godina smo znali za globalno zagrevanje, najočigledniji simptom pojave antropocena. I pored toga što to znamo, nismo uradili gotovo ništa da se pozabavimo klimatskim promenama i njihovim posledicama. Ni naša politika, ni ekonomija, pa ni filozofija morala nisu uspele da pokrenu akcije koje bi mogle osigurati dugotrajnu održivost našeg projekta na planeti koja se menja.

Koren tog neuspeha je u pogrešnom shvatanju da smo mi i naš projekat jedinstvena priča. Ali može nam se oprostiti za taj neuspeh jer sve donedavno nismo imali sredstva ni informacije da se izdignemo iznad tih uskih pogleda. Još nismo imali astrobiološku perspektivu. Ali sad je imamo, i ona može da promeni put u našu budućnost.

U ovoj knjizi se istražuje ono što bi se moglo nazvati astrobiologija antropocena, a čine je dva isprepletena pitanja.

• Šta revolucije u astrobiologiji mogu da nam kažu o životu na drugim svetovima, pa čak i o drugim inteligentnim bićima i njihovim civilizacijama?
• Šta život na drugim svetovima, pa čak i druga inteligentna bića i njihove civilizacije, mogu da nam kažu o našoj sudbini?

Citirao sam ovaj odlomak doslovno zato što se u njemu sadrži ključ i srž velikog poduhvata na koji se autor, astrofizičar, astrobiolog i popularizator nauke odvažio – da pruži pristupačnu skicu jednog novog i uzbudljivog načina mišljenja koji sve očiglednije izranja iz tekućih revolucionarnih kretanja. Astrobiologija antropocena nije tek puka kombinacija ove aktuelne sintagme, nego nešto što u sebi sadrži više od sume delova. Ovakva situacija ne dešava se retko, ali se nikada do sada nije radilo o delovima takve inherentne veličine i opštosti.

Postoje dobre – povremeno i sjajne – knjige o astrobiologiji; slično se može reći, mada u nešto manjoj meri, za antropocen. Očigledno je da će ih u budućnosti biti znatno više. Međutim, knjiga koje se u punoj meri bave izranjajućom sinergijom ta dva domena jednostavno nema – ili ih nije bilo do ove koju držite u rukama. Bilo je nekoliko pokušaja koji su tu sintezu nagoveštavali, ali su to činiliili tangencijalno (pošto je fokus bio na drugim temama) ili su se ustručavali od izvođenja zaključaka koji imaju dramatične posledice i na kognitivnom i na praktičnom planu. Ali celovitog tretmana ove vrste nije bilo.

I u tome se pronalazi demistifikovana interpretacija superlativa sa kojim počinje ova beleška. U najbukvalnijem značenju, pitanje naše evolucione trajektorije kroz antropocen, izbegavanje svih Scila i Haribdi na tom putu, jeste pitanje života i smrti, od kojeg za nas, kao ljudska bića, nema veće brige. Ali tu nije kraj – upravo zato što astrobiologija opisuje daleko širi krug problema koji se tiču svih biosfera, stvarnih i potencijalnih, u univerzumu. Na mnogima od njih, kao što nam sugeriše matica astrobiološkog mišljenja, evoluciona složenost dostiže onaj nivo koji je analogan epohi antropocena na Zemlji. Stoga je značaj astrobiologije antropocena uvećan ogroman broj puta, potencijalno milijardama puta – onoliko koliko biosfera može, u celini vremena, biti širom kosmosa, ili bar onog njegovog kauzalno dostupnog dela. Iz ovoga logički sledi da, sa univerzalnog stanovišta, iz one vrste Arhimedove „nepokretne tačke” na kojoj se nalazi objektivni, kantovski posmatrač klasične nauke, nema značajnije teme. Niti, u ovom trenutku, značajnije knjige od Svetlosti zvezda. […]

prof. dr Milan M. Ćirković

Knjiga je dostupna na ovom linku.